Dragi sine prvencu,
Žao mi je što su u tvoj život tako iznenada ušli tvoj brat i sestra i to u isto vreme.
Žao mi je što si podneo i ti žrtvu njihovog stvaranja kao i ja pa me nisi video dva i po meseca dok sam ležala u bolnici.
Žao mi je što od kad su oni u kući ne mogu da ti posvetim ni blizu svog vremena kao pre.
Žao mi je što sam često otresita i nervozna od kad sam postala mama ne samo tebi.
Žao mi je što sa nekim igračkama ne možeš da se igraš jer ti oni sve uzmu ili polome.
Žao mi je što stalno čekaš na red da bi nešto dobio jer si stariji brat.
Žao mi je što ne mogu da te vodim svuda gde želiš jer ne mogu da vodim i tvog brata i sestru tamo.
Žao mi je što te stalno molim da mi nešto donosiš ili odneseš jer ja to ne mogu u tom trenutku.
Žao mi je što kada želiš da se maziš sa mnom neko od njih dvoje već sedi u mom krilu.
Žao mi je što te tretiramo kao odraslog pa ponekad očekujemo da se tako i ponašaš, a ti si i dalje mali i dete i imaš takvo i ponašanje.
Ali nije mi žao što nisi jedino dete.
Nije mi žao što imaš brata sa kojim ćeš kasnije deliti sve one stvari koje možda nećeš odmah imati hrabrosti sa mnom.
Nije mi žao što imaš sestru jer ćete ona naučiti kako razmišljaju devojčice i možda ti dati savet bolji nego ja kada su osećanja u igri.
Nije mi žao što te njih dvoje već sada gledaju kao svog uzora i idola i mnogo te vole.
Nije mi žao što si postao odgovorniji, nežniji i što umeš da ih nasmeješ i smiriš bolje nego ja.
Nije mi žao što si naučio da deliš i što imaš mnogo više strpljenja nego pre.
Nije mi žao što imaš najbolje drugare za ceo život.
Nije mi žao što uvek imaš sa kim da juriš po kući kada smo tata i ja previše umorni za to.
Nije mi žao što imaš ne jedno nego dvoje malih ljudi koje možeš da ljubiš i grliš.
Zato dragi sine prvencu, znam da je sada dok su tvoji brat i sestra mali pa i ti, sve nekako teško i užurbano i puno galame, ali sam sigurna i obećavam da ćemo kako rastete, i mi tata i mama sa vama, biti sve bolji i što ćemo sve buduće avanture prolaziti zajedno kao jedan.
Ljubi te i voli tvoja mama.
Zaista je tako. Često nedostaje taj mir kada ste jedan na jedan, vi i vaše prvence ali onda se beba zatrci i kaze ” voim vas” i sve je ustvari bas onako kako i treba da bude
Jeste, i nekako sve dobije svoj smisao 🙂
Ovo je upravo ono što svakodnevno razmišljam od kako je moj prvenac dobio brata! Možda i ne bi bilo tako da se kod vas nisu desili blizanci, a kod nas problemi sa alergijama i ekcemima, koji su zahtevali dodatno vreme i dodatno posvećivanje. Često me grize savest, željna sam ga, a on mi beži jer odrasta, ali se setim da ga je i on priželjkivao isto kao i mi i da je naš univerzum kompletan sada kada nas je četvoro. Tekst je divan, sutra ujutru ću ga pročitati mom, prekosutra devetogodišnjem prvencu. Hvala!
Uživajte zajedno 🙂
Ljubice, čitam i ne verujem kako bukalno svaku rec mislim…ceo članak sam preplakala?
🙂