Održavanje trudnoće – ono što vam ne pričaju

Moć napisane (u ovom slučaju iskucane) reči je velika, videti svoje misli složene u neku celinu pomaže da sagledate i razjasnite svoja osećanja. Zato volim da pišem, i zato imam potrebu da progovorim o još jednoj temi o kojoj se malo priča ili se olako shvata a to je održavanje trudnoće.

Moj boravak u Višegradskoj je imao još jednu krizu krajem 28 nedelje kada sam opet stavljena na tokolizu 48 sati i kada su kontrakcije nastavile da se dešavaju i dan i noć posle isključenja sa iste. Postale su bolnije nego pre i po prvi put sam onako istinski pomislila da je mojoj trudnoći došao kraj, da ne mogu dalje od toga. Sa svitanjem novog dana, svanulo je i meni. Nisam ni bila svesna da sam u nekom trenutku zaspala i da sam se probudila bez bola. Da, osećala sam i dalje blagu nelagodnost ali kontrakcije su stale. Sve je stalo, kako i zbog čega ne znam ni ja sama. Sada sam dobro, bebe su još porasle, idemo dalje.

Strogo ležanje u trudnoći sa komplikacijama bilo kod kuće a posebno u bolnici, nije zabavno. To nije isto kao kada polomite ruku ili nogu pa ste u gipsu neko vreme i ležite, to nije isto kao kada ležite usled gripe. U krevetu ste jer nešto nije u redu sa vama i/ili vašom bebom. Da li to zvuči zabavno i opuštajuće?

Dok ste na strogom mirovanju, ustajete samo da idete do wc i ništa više. U prvoj sobi u kojoj sam bila wc nije postojao pa sam morala da idem u zajednički na kraju hodnika. Svaki put sam strepela da se ne zarazim od nečega, prosto taj osećaj postoji u svima nama. Potrebe jedne trudnice su mnogo veće od samog odlaska u wc pa se plašite da pipnete apsolutno sve što nije deo vas. Srećom, pošto sam dugo ovde, premestili su me u bolju sobu koja ima svoje kupatilo, pa tako nas četiri deli isti, što je mnogo bolja varijanta.

Kada ste na strogom mirovanju imate osećaj da vaše telo nije više vaše. Posle samo par dana počela sam da osećam posledice ležanja. Mišići su atrofirani, kukovi su u takvom stanju da posle bola ne osećate više ništa, stopite se sa krevetom. Za kičmu imate osećaj da ste je za ceo život oštetilii i da ćete morati na jednu dobru fizikalnu terapiju da je vratite u zadovoljavajuće stanje. Kreveti u bolnicama su takvi da morate staviti ćebe ispod sebe da ne osetite žice iz dušeka i da se smatrate srećnim ako je uopšte dušek sam po sebi ceo. Zato  nikad nemojte trudnici koja leži reći da iskoristi to vreme da odmara. Ništa tu nije deo odmaranja.

Kada ste prilikom održavanja trudnoće na strogom mirovanju imate problem sa spavanjem. Svaka trudnica zna da kako postaje veća i beba raste tako je teže naći položaj prilikom ležanja i svako okretanje iziskuje napor, realistični snovi u trudnoći dodaju svemu tome posebnu draž pa se budite non stop. Kada ste u bolnici na sve to dodajte i činjenicu da u sobi niste sami i da sve te žene su tu sa nekom svojom mukom. Iz hodnika odeljenja ulazi svetlo u sobu pa je tako meni u staroj sobi direktno na krevet ulazila svetlost svetiljke pravo u lice. Uključite lampu, okrenite je prema sebi u lice i probajte tako da spavate celu noć. Jutro u bolnici  počinje u 5-5:30 kada sestra prvo uđe da vam da toplomer, pa onda još jednom uđe da vam izmeri pritisak. Zatim, taman kada se primirite, stiže čistačica koja sve živo ispomera pored vas uz ogromnu buku. Ne kažem, žena bar očisti sve. Za to vreme na hodniku je opšte narodno veselje sestara, higijeničarki, doktora, vuku se neka silna kolica, kofe, stavlja se kafa, predaju se dužnosti narednoj smeni, smeje se, viče. Zato nikad nemojte reći trudnici koja leži da se naspava jer to je sve drugo sem kvalitetan san i pobogu, san ne može da se akumulira  u organizmu pa da se troši po potrebi.

Kada ste na strogom mirovanju imate problem sa varenjem hrane. U prvoj trudnoći sam patila od strašno jake gorušice od samog početka u ovoj je to bilo povremeno. Stvari se drastično menjaju kada non stop ležite. Prosto, sve što pojedete pravi problem, gorušica je takva da počne da vas davi da vas dovodi do stanja povraćanja. Kad god su me moji roditelji ili suprug pitali šta da mi donesu da jedem nikad nisam imala neki poseban odgovor. U zavisnosti od trenutnog stanja nekada sam išla da jedem u trpezariju i to tako što sedim na pola stolice da ne bih vršila pritisak na grlić, nekada sam jela ležeći. Šta da vam kažem, postadoh ekspert u jednju iz kreveta, ja koja nisam volela da jedem ni dok ulicom hodam i uvek sam se pitala kako neko može jesti pljeskavicu ili parče pice dok hoda, to mi nikad nije bilo jasno. Jelovnik bolnice je takav da se ponuđeni obroci smenjuju na nekih pet dana, pa tako ako ste duže tu uhvatite šablon. Sa cimerkama se stalno kladim šta ćemo jesti. Sve u svemu jedete dosta raskuvane nezačinjene hrane, boranija i grašak su sastavni deo svakog obroka nebitno u šta je dodato, batak veličine kao da je od goluba, parče mesa sa žilama i riba koja je ok. Salata je cvekla i kupus, uvek. Nisam izbirljiva kada je hrana u pitanju i za ručak se nisam žalila, pojedem i prija mi jer i ovako ne jedem mnogo začinjenu hranu, ali su mi doručak i večera falili. Složićete se da jedno kuvano jaje i parčence sira ili palenta sa parčencetom sira ne zadovoljava potrebe jednoj trudnici, pogotovo što mi je doručak uvek jako bitan obrok. Zato je tu uvek neverovatna količina hleba, skrob na sve strane, kao da vam žele reći jedi hleb ako ti nije dosta hrane. Zato ako idete u posetu nekoj trudnici pitajte je da li želi neko voće, badem i da li joj treba voda, nikakvi keksići i grickalice, osim ako ona to sama ne zatraži.

Kada održavate trudnoću zavisite od drugih. Trenutak kada morate da moljakate nekog da vam nešto dohvati, donese, opere je poražavajući. Svako od nas je bar jednom poželeo da ga neko služi dok vi ne radite ništa, međutim u praksi to ne izgleda ni malo zabavno. Pored vašeg kreveta stoji komodica u koju stavljate sve vaše stvari, međutim osim onoga što je skroz gore malo šta možete dohvatiti iz kreveta. Saginjanje bilo koje vrste ne dolazi u obzir pa kada nešto padne, možete samo da ga gledate kako stoji na podu dok neko, cimerka ili sestra ne dođe da podigne kada zamolite. Imam dobre cimerke koje nisu na strogom mirovanju pa mi uvek izađu u susret koliko i one, same trudne, mogu. Kada dolazi vizita pravilo je da sve mora biti sređeno oko vas, pa sam ja moj plan ustajanja iz kreveta morala detaljno da planiram. Ako ustanem da odem do wc-a onda obavezno još nešto uradim da ne bih ustajala dvaput. Trenutak spontanosti kada nešto poželite i u tom trenutku to uradite, u ovom slučaju ne postoji, morate sačekati. Zato kada odete u posetu trudnici pomozite sve što u tom trenutku možete. Operite joj šolju za piće, očistite voćku, zategnite joj krevet, raspremite komodu, značiće joj mnogo.

Od kad sam u bolnici nisam videla Andreja. Na odeljenju nisu dozvoljena deca a kada bi došao to bi značilo da ja moram sići u prizemlje, što nije moguće. Čak i da ga puste ovde plašim se i svoje i njegove reakcije. Plašim se razmene osećanja u tom trenutku i bojim se da bi to bilo previše i za njega i za mene. Porastao je, priča drugačije, radi nove stvari a ja nisam tu da to ispratim. To je nešto što mi razdire srce u deliće, nešto što narušava moje emotivno biće više nego bilo koji fizički bol. Nisam tu da ga pohvalim, da ga zagrlim, da ga izgrdim. Strah se povremeno javi da neću umeti sa njim kada dođem kući, da neću znati za neku foru koju je naučio, da neću znati za neku igru, da neću moći da budem mama na koju je navikao.

Ali, vi znate da ja moje tekstove završavam pozitivno jer me i ovde drži upravo ta pozitiva i  znam da će ovo održavanje trudnoće proći i da će sve biti u redu i da je čitav život preda mnom da uživam sa svojom decom i svojim suprugom koji je brižan otac i dobar muž. Nekako verujem da nas život stavlja u određena iskušenja kao da zna da naše unutrašnje biće to može podneti i da ćemo tako izaći kao jači i sposobniji ljudi, oni koji stoje čvrsto na zemlji 🙂

Komentari

comments