Kad trudnoća krene naopako. Moje iskustvo sa kontrakcijama u 25. nedelji
Trenutak kada smo saznali da nosim blizance je bio u isto vreme i šok i radost. Gledajući sliku sa ultrazvuka i one dve tačkice na njoj su u nama budile hiljadu pitanja i podpitanja. Malo je reći da smo par dana i suprug i ja imali onaj pogled koji govori da nisi baš 100% umno prisutan u prostoriji, prosto trebalo nam je vremena da se srodimo donekle sa situacijom. Ono što je apsurdno je da smo se mesecima pre toga šalili na ideju kako bi bilo da imamo blizance ali smo to svrstali u nemoguće jer niko u familiji nema blizance. Kada smo došli sebi, izabrali smo trenutak kada ćemo reći i našim roditeljima i tu je bilo i vriske od uzbuđenja i smeha, radost opšta.
Prva tri meseca su brzo proletela, srećom nisam imala mučnine i povraćanje sem par puta, išlo mi je lagano kao i u prvoj trudnoći sa Andrejem. Sve je bilo u redu osim što sam stalno bila umorna toliko da nisam mogla da držim otvorene oči, ponekad i dok stojim. Mislila sam da će to polako prolaziti međutim nastavilo se i u drugom trimestru. Pored Andreja koji je zahtevao pažnju, ostalih obaveza u životu, moje telo je moralo da radi duplo brže i više nego kada je u pitanju jedna beba. Ja sam i pored svega toga funkcionisala normalno jer spadam u osobe koje vole da budu aktivne. Trudnoća je tekla bez komplikacija, čak me nisu bolela ni leđa kao sa Andrejem, stvarno sam se, pored standardnih stvari koje prate svaku trudnoću, osećala dobro.
Došao je i šesti mesec ja već poprilično velika, otprilike stomak kao u prvoj trudnoći osmi mesec, tolika je razlika. Krenulo je sve polako da mi smeta i da budem usporena, da teško dišem da se brzo zamaram, da ne mogu da šetam mnogo, čak mi je i jelo predstavljalo problem jer me je sve pritiskalo dok sedim, a bebe nisu dozvoljavale da se želudac širi, pa mi se ponekad dešavalo da od jednog manjeg tanjira hrane imam bolove u stomaku jer prosto za hranu više tu nema mesta. Jedini deo dana kada sam mogla malo da se opustim je bilo kada Andrej uveče zaspi i kada sednem u fotelju u kojoj sam se jedino osećala dobro, jako je udobna, i sa svojim suprugom pričam kako nam je protekao dan, to je bilo naše vreme za druženje.
Veče, 2. jun, sedimo tako nas dvoje, malo gledamo televizor, malo pričamo, sve je izgledalo ok, međutim nije. Kao što sam već rekla, bolove u krstima i leđima uopšte nisam imala u ovoj trudnoći, međutim to veče uporno su me bolela krsta i stalno ta neka prisutna nelagodnost. Zbog toga smo odlučili da odemo ranije u krevet da bih se ja opustila. Iz iskustva prve trudnoće i porođaja koji je bio praćen upravo samo krsnim kontrakcijama, nešto mi je govorilo da to nije običan bol, okrenula sam se na leđa i pokušala da oslušnem svoje telo. Ubrzo sam rekla suprugu da treba da idemo u bolnicu da me neko pogleda, ne bih da čekam jutro.
Došao je dežurni lekar i pregledao me. Videla sam odmah na njenom licu da nešto nije u redu, rekla mi je da sam otvorena dva prsta. Stavlja me na ultrazvuk da proveri bebe i oni su dobro, međutim meni preti prevremeni porođaj u samo 25 nedelji trudnoće. Nisam mogla da verujem šta mi se dešava. Uputila me je u višegradsku koja za slučaj da se tu noć porodim ima aparate za tako male bebe i da je bolje da odmah idem tamo. Iako nekad paničim zbog gluposti, kad god je bilo jako ozbiljno nisam paničila pa tako ni tada. Došli smo kući, pokupila sam dokumenta, pribrano sam spakovala u ranac sve što mi je odmah potrebno za tu noć i naredni dan.
Primaju nas dežurne sestre i lekari, opet pregled opet ista priča, isti zabrinuti pogled dežurnog lekara. Presvlačim se u bolničku spavaćicu i kažu mi idete u porodilište. Ja tražim objašnjenje , dobijam odgovor da je takva procedura i da moram proći kroz standardnu pripremu porodilišta za slučaj da se porodim. Dajem stvari koje sam skinula suprugu, opraštamo se i krećem sa sestrom dalje. Dok sam hodala do lifta i penjala se gore strah u meni je rastao. Gore, posle pripreme, ultrazvuk i konsultovanje lekara da li da me stavljaju na tokolizu (ona se daje da bi zaustavila kontrakcije materice). Ja želim da vrisnem stavljajte me odmah šta čekate a oni se razmišljaju da li da me porađaju ili sve zaustavljaju. Od straha nisam mogla ništa da zucnem samo sam gledala u njih. Odlučuju se ipak za tokolizu i stavljaju me na ctg da prate kontrakcije i slušaju bebe.
Od tokolize koje je kapala polako kap po kap, celo telo mi se treslo, srce mi je radilo duplo brže nego normalno, nisam imala telefon kraj sebe (uzima se dok ste u porodilištu), bila sam sama u izolovanoj sobi na porođajnom stolu koji je tvrd i nije predviđen da ležite na njemu 12 sati, prikopčana na ctg koji ne dozvoljava mnogo pokreta. Obilazili su me povremeno, popunjavali su liste i pitali me sve što im je potrebno za sastavljanje trenutnog stanja i istorije bolesti. Babica mi je posle nekog vremena rekla da probam da se odmorim i odspavam, što naravno nije dolazilo u obzir kome je do spavanja tada. Svašta mi je prolazilo kroz glavu a posle nekog vremena od umora su prestale i misli da mi idu, samo sam gledala kroz prozor i čekala da svane. Za to vreme sam i slušala žene kako se porađaju, donose nove živote na svet a ja se borim da moja dva života u meni ostanu tu gde jesu i da im “svet” nigde neće pobeći za sad.
Ujutru me prebacuju na odeljenje i smeštaju u krevet na mirovanje u sobu sa još dve devojke. Delujem naravno pogubljeno i odsutno. Sva sreća pa su mi cimerke pozitivni ljudi i malo mi skreću pažnju i uključuju me u razgovor. Odmah krenem sa primanjem terapije, vade krv, bockaju me sa nekim inekcijama, tableta ova, tableta ona, trebalo mi je jedno dva dana da zapamtim sve sa čime su me kljukali i čemu to služi.
Moja osećanja su iz dana u dan varirala, ma kakvi varirala su na sat vremena. Meni je bilo dobro ali stalno mi je prolazilo kroz glavu koliko još mogu da izdržim i šta ako ne izdržim. Pa onda budem u redu i govorim sebi da su mnoge mame izdržale tako celu trudnoću pa i ja ću. Sve u svemu, dani su prolazili, neki su bili bolji neki ne, a evo mene već tri nedelje uspešno ležim i trudim se da tako ostane do daljneg. Puna sam 28 nedelja trudnoće i odbrojavam 29-u.
Odlučila sam da vam ispričam šta mi se trenutno dešava iz razloga da dam podršku i drugim mamama koje su na strogom mirovanju i koje održavaju trudnoću. Tek kad i sami to doživite možete razumeti druge. Moje putovanje se nije završilo, tek je počelo, budite i vi pozitivne i borci jer taj život u vama je to zaslužio.
Veliki pozdrav iz bolnice 🙂
Komentari
comments