Kako vaspitati dete bez vikanja i kazni

Sve što vam se činilo kao vešto kontrolisanje svojih živaca i sebe u nekim napetim situacijama, pašće u vodu onog trenutka kada postanete roditelj. Ako ste pre dok ste bili sami mislili za sebe da ste osoba koja ume da kontroliše situaciju ili koju ne može niko da istera iz takta, znajte da postoji jedno malo biće koje će to veoma lako staviti na proveru i iskušavati vas do krajnjih granica i to sa svega nepunih godinu dana života, vaša beba.

Deca tj. bebe pokazuju sklonost već sa svojih godinu dana, a to je uglavnom period intenzivnog otkrivanja sveta oko sebe, da upadaju u nevolje razne vrste i da rade stvari koje počinju da vas prosto nerviraju. Tada će se kod vas po prvi put pojaviti potreba da neko ponašanje sankcionišete ili da sprečite vašu bebu u pokušaju da npr. svuče stoljnak sa stola sa sve stvarima koji se nalaze na njemu. Sećam se da je Andrej jedan period bio opsednut kablovima i utičnicama, mislila sam da to stanje nikad proći neće.

Ako mislite da je rano da vaspitavate tako malo dete i da ga učite šta se sme a šta ne, varate se, sada je pravo vreme za to. Često možete dobiti komentar od starijih, pogotovo baka i deka da ga pustite jer “još je mali, šta on zna”, međutim nije tako. A zašto? Kao prvo, da biste usadili ideju o tome šta je dobro a šta je loše. Proći će dosta vremena dok dete to stvarno shvati ali sad je vreme da se uči. Drugo, tako ga učite samokontroli i poštovanju osećanja drugih oko njega. Onog trenutka kada dete prestane da bude usresređeno samo na sebe i svoje potrebe, postaje zahvaljujući ovome osećajno i pažljivo dete.

Svaki ekstrem u vaspitavanju deteta ne valja pa tako ni onaj gde izigravate policajca (pa posle imate dete koje kada nije sa vama se ponaša kao pušteno sa lanca) a ni onaj gde je sve dopušteno, i da, znam da je nekad stvarno teško izbalansirati onaj pravi metod a to ćete najbolje uraditi ako poznajete dovoljno karakter vašeg deteta i ako reagujete od situacije do situacije. Andrej je npr. dete kome je potrebno dobro objasniti zašto nešto ne treba da radi, dok neku decu je npr. dovoljno samo pogledati strogo i jednom nešto reći i ona se povlače (moja mama kaže da sam ja bila jedna od te dece), dakle sve zavisi i od deteta.

• Reč “NE”

Moćna reč koja ako se ne upotrebljava kako treba vam ne vredi apsolutno ništa. Ako na vaše “ne” dete odgovara osmehom, česta greška koju roditelji prave je da se takođe osmehnu. Ono se smeje a vi pokušavate da ga vaspitate, potrebno je da u tom trenutku, koliko god taj osmeh bio nešto najlepše što vidite, zadržite ozbiljnost i ostanete dosledni i sprovedete ono što ste naumili do kraja jer je to u ovom trenutku najvažnije. Ako niste dosledni, gubite kredibilitet.

Opet ću spomenuti kao primer Andreja i njegovu faza igranja sa kablovima. Dugo je trebalo da shvati da je to opasno što radi ali smo bili uporni da ga svaki put od toga odvratimo. Ako dete posle vaša dva “ne”, ne reaguje, priđite detetu i udaljite ga od gajtana za koji se zainteresovao. Pokušajte da mu skrenete pažnju na nešto totalno drugo, na drugom kraju sobe. Uradite nešto neočekivano što će naterati vaše dete da zaboravi ono što je prvo radilo.

Ako non stop govorite reč “ne”, pritom ne radeći ništa drugo, gubi se efekat same reči. Zamislite da za vama po kući uvek ide neko svaki dan i viče “Ne! Ne! Ne!”, verovatno biste počeli ili da ignorišete tu osobu ili će toliko početi da vas nervira da ćete raditi sve suprotno od tog “ne” samo u inat. Rešenje za to je da uvek uz jedno “ne” se ponudi i jedno “da”. Npr. kada je Andrej hteo da ubaci sve kockice ispod kreveta, što je značilo da pola više nećemo naći, rekla sam mu “Nemoj da bacaš kocke ispod, evo mama je našla ovu lepu kesu, ubacuj tu, pa ćemo zajedno da šuškamo sa kesom.” Naravno da mu je bilo interesantnije da prekine sa tim što je radio i da vidi kako kocke proizvode zvuk u kesi.

• Nagrada umesto kazne

Kada su deca suviše mala ona ne shvataju kaznu jer ne razumeju zašto su kažnjena, kao npr. odlazak u ćošak, za koju smatram da je delotvoran način kazne, ali ne kod male dece. Umesto toga, obratite pažnju na dobro ponašanje, tj. pohvalite uvek kada vidite da dete uradi nešto dobro. Ako vidite da dete vraća kocke u kutiju samo, pohvalite ga za to, vremenom će shvatiti obrazac. Još jedan način je da kada dete prospe nešto ili baci nešto, samo to pokupi odnosno da vam pomogne u sklanjanju istog. Andrej je jednom sedeo u stolici i bacio je automobil na šta sam ja rekla da ne želim da mu podignem i ako hoće da se igra i dalje sa tim automobilom, da mora sam da ga podigne sa poda.

• Humor je lek

U ovoj kategoriji discipline, koja je jako efikasno sredstvo da privolite vaše dete na neku radnju, je kod nas posebno zadužen tata. Pa tako kada Andrej odbija da se obuče, umesto bezuspešnog preganjanja sa njim, prekida se sve sa šalom. Onda tata uhvati da se sam oblači sa njegovim stvarima što dovodi do toga da Andrej traži natrag svoje stvari da mu ja obučem, ili uzme njegovog omiljenog medu pa ga meda oblači umesto nas i td. Kada Andrej krene da kao plače (znate onaj folirajući plač) mi napravimo neku smešnu grimasu ili ga imitiramo i onda on prestane. Naravno šalu upotrebljavajte samo kada nisu neke opasne situacije gde morate ostati ozbiljni.

• Obuzdajte bes

Nekada se desi da deca nešto slome i da to bude od neke vrednosti. Koliko god vama bilo žao određenog predmeta, nemojte se razbesneti u tom trenutku. Objasnite detetu da je ono što je uradilo bilo loše i zašto. Tako mala deca gledaju na sve oko sebe kao predmet za igru pa tako kada nešto polome možete npr. reći “To nije bila igračka, to je bila mamina činija. Sada je mama tužna jer si ti to slomio i ne može da se popravi.” Mislim da je bitnije, iako nekad deluje teško, dete naučiti ispravnom ponašanju na duže staze nego što ćete pobesneti na njega zbog jedne obične činije. Ako se desi i da vičete, a sigurno će se nekad desiti, posle kada se smirite pričajte sa detetom i dajte mu do znanja da ste bili ljuti ali da to ne znači da ga ne volite.

Kada je Andrej jednom slučajno ispustio šolju jogurta i prosuo na sebe naravno da nisam mogla da se ljutim i da primenjujem neku disciplinu ali kada bi to uradio namerno, bilo bi skroz drugačije. Ako je ikako moguće napravite svoj dom što bezbednijim za vaše dete da biste što manje stvari zabranjivali, tj. dabiste što manje koristili reč “ne”. Sigurno nije potrebno da svuda stoje činijice, vaznice i ostale sitnice za koje znate da dete može da uzme i slomije ih ili neke jako vama bitne knjige koje može da pocepa.

Nikada nisam volela kada neko razmišlja po principu da dete ne može imati svoje brige i da nije vredno saslušati ga kada nešto želi. Andrej me je naučio da kada mu nešto objasnim i ako kažem da ćemo posle to da radimo a ne sada, da ne dozvolim sebi da ne ispunim to obećanje, tako malo dete a zapamtilo je šta sam mu rekla. Samo mogu da zamislim koliko nepoverenja bi moje dete u mene steklo kada bih više puta prekršila datu reč ili kada bih njegove probleme smatrala ne bitnim. Takođe, kao i mi odrasli tako i mala deca vole da imaju malo kontrole nad svojim životom, pa npr. ja Andreju uvek ponudim da bira koju portiklu želi da stavi (jedan je žuta sa pingvinom, druga je bela sa leptirom), pitam da li želi jogurt ili mleko, da li želi bananu ili jabuku i td.

Niko nije savršen pa tako ni mi roditelji pa će se dešavati da pravimo greške sa decom da nekada popustimo ili izgubimo živce, bitno je da to ne pređe u stalno ponašanje prema detetu i da ipak strpljenje bude na našoj strani. Moramo mi biti odgovorni i pravični ako želimo da i oni jednog dana to postanu. Ja se nadam da ja za sada dobro činim, bar se trudim, a to želim i vama jer naša deca to zaslužuju.

P.S. Inspiraciju za ovaj tekst sam dobila čitajući knjigu “Šta da očekujete u prvoj godini” od Kreativnog centra, gde je na veoma lep način objašnjeno psihičko i fizičko napredovanje vašeg deteta iz meseca u mesec.

Komentari

comments