Polazak u vrtić – strahovi i sumnje
Polako ali sigurno stiže nam novi upisni rok za jaslice odnosno vrtiće. Sigurna sam da među vama ima i onih koji su u dilemi da li upisati dete u jaslice, da li je suviše rano. Često se dešava da mama želi a tata misli da ne treba dete upisati i onda tu dođe do kolebanja. Neki roditelji su sigurni u odluku, neki pak nemaju drugog izbora a neki odluče da je bolje da dete ostane kući dok malo ne poraste.
Kod nas je situacija bila takva da se znalo da ćemo Andreja upisati sa napunjenih godinu dana a to je važilo i za Davida i Lenku, nisam nikada imala sumnje da li treba ili ne. Za sve vas koji imate neku dilemu oko upisa želim pre svega da napravite svoju listu za i protiv i izvagate šta je za vas kao porodicu najbolje ali isključite svoje panike i strahove koje vi kao roditelj posedujete i gledajte realno na okolnosti.
Moje mišljenje je da dete bez problema može da savlada sve što odlazak u jednu instituciju nosi. Dete posle godinu dana postaje aktivno biće koje želi sve da istraži i druženje sa vršnjacima u kontrolisanom okruženju im pruža zadovoljenje tih potreba. Sigurna sam da većina vas zna da se u mozgu sinapse ubrzano formiraju do treće godine, broj toga je ogroman, zašto onda ne stimulisati rast tih sinapsi u okruženju kao što su jaslice. Ne kažem da to ne može ni kod kuće ali retko koji roditelj, prvenstveno mislim ovde na mame jer one su kod kuće, se može posvetiti 100% svom detetu u toku dana. Uzmimo u obzir da ako ste kod kuće vas čekaju i obaveze oko domaćinstva i na kraju vaš mališan završi gledajući televizor ili samo trčakrajući po kući bez nekog cilja. Sa vršnjacima dete bude stimulisano da radi pokrete i donosi odluke koje nema kod kuće. Sećam se perioda kada je Andrej krenuo u jaslice, dolazio je svake dve nedelje sa novom koreografijom koju su učili uz pesmicu.
Koliko god se vama deca činila mala ili možda još nisu stekla mogućnost razumljivog govora, ona i te kako sve razumeju i odgovaraju na zahteve koja se pred njih postave. David i Lenka su pre par večeri kada su se spremali za spavanje uredno složili svoje patofne pored kreveta i stavili čarapice unutra. Oduševila sam se sa tim postupkom jer to je direktno doneto iz vrtića kao navika kada se ide na popodnevno spavanje a pre svega da svako kada ustane zna gde mu je odeća i obuća a i da vaspitačice ne bi slučajno pomešale. Jedna stvar koju pamtim još od Andrejevog prilagođavanja na jaslice i koju mislim da ću uvek pamtiti, jeste drugi dan kada smo bili zajedno u grupi, došlo je vreme i za užinu. Deca koja su već bila adaptirana su krenula da sedaju na svoje stolice svako je znao šta treba da radi. Andrej ih je posmatrao i sam zaključio sa svojih tek napunjenih godinu dana da treba da sedne i da jede sa svojom rukicom sam tu pitu koju su dobili. Ako ste se ikada pitali kako dete od godinu dana može samo da jede, da može, i to veoma brzo savlada u jaslicama. Nema hranjenja, nema hvatanja krivina, tu je u kolektivu i radi sve što i drugi. Naravno ima dece koja su u tom pogledu izuzuetno komplikovana ali su u majini.
Sreća koju sam svaki put doživljavala na neko malo remek delo koje deca naprave, okačeno na zidu pored sobe gde se nalazila grupa je neopisiva. Radionice sa decom, druženje sa njima kada su dani za roditelje i sve te male stolice i stolove ostavljaju lepe uspomene.
Kada se govori o jaslicama tj. vrtiću nameće se uvek i pitanje zdravlja tj. stalnih prehlada i bolesti koja krenu da se javljaju sa polaskom u isti. To je jedan od većih strahova i dilema roditelja ali apsolutno ne mora biti tačna niti toliko dramatična. Dosta roditelja takođe misli da ako dete krene kasnije da se neće razboljevati. To nije tačno, imunitet na bolesti mora da se razvije bilo to sa dve godine ili četiri jednom mora da se desi. Apsolutno ne mora da znači da će dete biti stalno bolesno. Andrej je bio vrlo malo bolestan, u jaslenom periodu jedna upala uva sve ostalo su bile sitne prehlade. David i Lenka su češće bolesni tj. od perioda septembra do marta su stalno sa slinama, opet ništa strašno. Ako vas brinu boginje to je nešto što je čak i peporučljivo da dete odleži što ranije, jer lakše podnosi. Nemojte bežati od takvih stvari jer prehlade i boginje su sastavni deo odrastanja i morate sa vašim mališanom proći kroz to.
U razgovoru sa drugim mamama kada se spomene vrtić obavezno neko ima i komentar da se detetu ranim ustajanjem i odlaskom u jaslice ili vrtić oduzima detinjstvo, da dete treba da bude dete i td. Taj deo mi posebno zapara uši jer ne vidim kako se to ostaje dete ako ustaješ kasno i nemaš nikakvog reda i rutine. Veselo i ispunjeno detinjstvo se ne dobija time što će dete biti prepušteno kući ne radeći ništa. Upravo suprotno, dete se i u jaslenom periodu, ponajviše u tom periodu uči redu, načinu kako se šta oko njega dešava. Uče se da postoji njihovo ali postoji i tuđe, uče se čekanja u redu (za pranje ruku, za polazak u menzu na ručak) uče se da se izbore za sebe, uzimanju i davanju. Dakle neće niko oduzeti detetu detinjstvo tako što će krenuti u ustanovu zvanu jaslice ili vrtić pa posle i školu i td. Radost života i življenja se ogleda u svemu ostalom pored toga.
Ovaj tekst je pre svega posvećen svim roditeljima koji planiraju da u ovoj 2017. godini predaju dokumenta za upis i imaju dilemu ili neku vrstu odbojnosti prema jaslicama ili vrtiću. Mame koje moraju da se vrate na posao posle isteka porodiljskog, a imate odbojnost prema jaslicama, nemojte osećati grižu savesti ako dete morate da upišete u jaslice. Stvarno sam uverena, da osim izolovanih slučajeva, vaše dete može imati ispunjen dan i kvalietetno vreme u takvoj jednoj ustanovi. Sarađujte sa vaspitačicama, one su vaši prijatelji i pomagači ne neke babaroge koje će da vam unište decu.
Drugom prilikom ću pričati o adaptaciji i kako da pripremite i sebe i dete na to, ovde sam pre svega htela da dam svoj osvrt na to šta mislim o jaslicama tj. vrtiću i da treba pozitivno krenuti u celu priču. Ako gledate pozitivno, biće pozitivno 🙂
Komentari
comments