Mame koje su osvojile pakovanje pelena Pampers Premium Care i njihove priče 🙂 Čestitamo 🙂
Priča I
Prošle nedelje sam imala jedan od onih dana kada sam imala mnogo obaveza. U jednom danu na listi obaveza osim stvari koje sam morala da obavim u kući bila je i vožnja dece u vrtić potom na rođendan, poseta doktoru, ručak i kupovina. Na kraju dana sam ipak uspela sve da obavim ali sam bila veoma umorna. Vrlo loše sam bila raspoložena. Pitala sam se, da li možemo da se oslobodimo perfekcionalizma koji nam moderno shvatanje majčinstva nameće ali i sami želimo da budemo. Onda bi trebalo da bude bolje? ILI?
Ostaviti stvari jednostavno da leže, ne truditi se bas oko svačega nešto samo površno završiti. Zašto je to tako teško? Počela sam od malih stvari. Ako mi kažu da nečega nema u frižideru nisam odmah trčala u prodavnicu da kupim već sam pokušala da improvizujem. Kada nema onda nema. Ima nečega drugog.
A onda sam na internetu našla neke savete koji su mi trebali da olakšaju svakodnevnicu i pokušala sam da ih primenim.
- Rado čitam deci starijoj deci. Priče, basne, pesme. Umesto da čitam po dve, tri, pet pesama ili nekoliko priča, odlučila sam da čitam samo jednu. Naravno da se to ne dopada deci i da oni žele još. To je razumljivo. I mi želimo uvek još jedno piće, parče pice ili parče torte. Ali ponekad je manje više. Dakle. Samo jedna priča večeras!
- Deca se ne dosađuju kada odu na igralište. Umesto da se trudim da još jednom uradimo nešto interesantno, neku igraonicu radionicu za decu jednostavno ćemo otići na igralište. Oni će tamo sami naći društvo i igrati se. A mi imamo momenat da odahnemo.
- Ne mora baš svako NE da se objašnjava. Mi želimo da deca naše NE razumeju i da nas deca uprkos njemu vole a ne da budemo loši roditelji. Pogotovu kada ne može da se jede sladolet, mora poći na spavanje ili mora obući debela jakna. Jednostavno ne morate svako NE da objašnjavate. Deca će nas i dalje voleti.
- Zamrznuto povrće nije uvek lošijeg kvaliteta. Naravno da je zdrava hrana bitna i za zdravlje dece ali ne mora uvek biti sveže sa pijace. Zamrznuti spanać na primer je vrlo često zdravije i sadrži više vitamina i gvožđa nego kada ga vi spremate. Jednostavno danas imate više vremena jer ne morate da trčite na pijac
- Ne morate baš sve sami da završite. Shvatanje je da su i naši roditelji uspeli da idu na posao i da sve kod kuće urade sami. Ali ne upoređujte se sa svojim roditeljima. Drugačije je bilo radno vreme nekad drugačijije je sad. Neki posao zahteva od vas i da kod kuće odradite nešto. Onda vam ostane malo vremena pa gde su tu deca. Dopustite da vam pomogne. Kućna pomoćnica, bebisiterka zašto ne i baka ili tetka?
- Društvene mreže su pune slika srećnih porodica, nasmejanih majki, angažovanih očeva. Ono što moramo da razumemo da srećnu porodicu čini čitava paleta osećanja od sreće, radosti do frustacija umora i sl. Deci su potrebni roditelji… Makar bili i umorni. Opustite se i pustite ponekad decu da vode.
- Ne morate baš svako veče da raspremate igračke. Ostavite ih. Neka prenoći soba kako jeste. Neka deca raspreme sutra a onda ćete i vi usisati pospremiti i sl. Prijatelji koji dolaze u posetu znaju da mali nered pripada detinjstvu. Ostavite jednostavno igračke gde su i zamolite posetu da probijanje do mesta za sedenje prihvate kao igru. Na taj način ćete i dete obradovati.Nadamo se da će barem neki od ovih saveta vam pomoći i olakšati svakodnevnicu. Pokušajte ih primeniti i ostavite vremena za sebe i tatu. Uživaćete verujte mi.
napisala Jelena Đelić
Priča II
Ni za milion godina nisam zamišljala da ću imati jedno dete – a kamoli dvoje! Rođena sam i odrasla u maloj patrijarhalnoj porodici. Kada sam postala tetka, pomislila sam u sebi: OK, to je dovoljno beba oko mene! Bilo mi je posebno drago što sam uvek mogla da ih pošaljem kući kada više nisam imala želje da se sa njima igram i glumim „cool“ tetku.
I onda sam upoznala mog muža. Uh..
Kao deo mnogočlane porodice – sedam sestara i braće u porodici, da da, sedam! – on je oduvek želeo i sam da osnuje veliku porodicu. Pored njega i ja, onog trenutka kad sam ga upoznala. Trebalo nam je skoro dve godine da ostanemo u drugom stanju sa našom prvom ćerkom. Prošli smo brojne prepreke koje su nas zbližile još više a ona je na kraju rođena zdrava. Ali ja sam bila nesrećna. Zbog komplikacija oko porođaja pala sam u post-porođajnu depresiju. Osećala sam se bespomoćno.
Prva godina sa njom je proletela haotično. Hranili smo je na svakih sat i po, grčevi u stomaku, menjanje pelena, malo sna za nju i sve nas. Nakon naše „godine pakla“ kako je ja sada zovem, bila sam veoma zadovoljna i srećna što imam samo nju, jednu. Toliko sam bila zadovoljna da sam poklonila sve stvari za bebe koje sam imala od nje i koje je ona prerasla. Zaista sve! Sem kreveca, naravno, jer je u njemu još uvek spavala.
Kada je napunila 18 meseci, preselili smo se u naš novi stan. Sećam se bakinog prvog komentara kada je došla da nas poseti: „Znate kako kažu: novi stan – nova beba!“ ,na šta sam se ja samo blago nasmejala misleći da se to neće dogoditi. I 10 meseci nakon toga, naša druga ćerka se rodila!
Već sam u sebi premotavala film i prisećala se „paklene godine“ koju smo imali sa prvom ćerkom. Ali ovaj put sam sve unapred spremila: pelene, stvari koje sam morala opet da kupim, formule, dude, odeću pa čak i krevetac jer je naša starija ćerka prešla da spava u dečiji krevet. Bili smo spremni. I onda se rodila naša mala devojčica.
Rođena carskim rezom, bez komplikacija, „zdrava i prava“, za par dana smo izašle iz bolnice a ja sam uspela da se uvučem u svoje farmerke koje sam nosila pre trudnoće. Ona je bila dobra beba, spavala po 6-7 sati noću do punog osmog meseca a do 12-og meseca je spavala po 9 sati noću! Hranili smo je na 3-4 sata, nije plakala, bila je mirna. Beba kakvu samo poželeti možeš!
A što se tiče njene starije sestre…uh..tu smo imali malih „problema“. Ona je u svakom trenutku htela meni da pomogne oko bebe, ali se ta pomoć više zasnivala na njenom stalnom mešanju i odmaganju nego pomaganju! Ali iskreno, bilo mi je drago zbog toga jer sam videla da se interesuje za svoju malu sestru i da želi da bude pored nje i da je čuva. Uvek se trudila da drema pored nje i da je mazi lagano po glavi dok obe ne zaspu. Tada sam shvatila koliko je bogatstvo imati veliku porodicu, koja je uvek tu za tebe i koja te voli, čuva i brine se o tebi.
Na kraju moram priznati da je put ka majčinstvu bio veoma džombast i emotivan. Put ka tome da ja budem mama dvema devojčicama je bio mnogo manje strašan nego što sam mislila. Ali ako su prve tri godine nekakav putokaz kako će moje devojčice odrastati, e onda se valja dobro vezati i uživati u vožnji!
P.S. Između nas: ponovila bih ispočetka sve!
napisala Ivana Marjanović
Priča III
Biću iskrena. Ja ne umem da se igram sa svojom decom. Jako sam loša u tome. S mojim osmogodišnjim sinom je već jednostavnije. Igramo se sa kartama, pravimo Lego figure. To može. Sa ćerkom Kristinom jako teško mi pada da se igram. Ja stvarno ne znam da li „Filly“ konjića držim na pravi način. Da li Fillija da ga češljam ili ne? Da li on ispušta bilo kakve zvuke? I koje? Ako sam iskrena, vrlo brzo mi je dosadno kada se igramo. A onda uhvatim samu sebe kako sam počela da raspremam sobu. Mojoj ćerci se to naravno uopšte ne dopada: „Mama, ti uopšte ne umeš lepo da se igraš!“
„Naravno da se igram lepo, Kiki. Igram se raspremanja“. I onda smo obe frustrirane. Toliko jako želim da se sa svojom ćerkom igram na pravi način i da se upustim u neku aktivnost ali ona samo želi da se igra sa ponijem. Da li ju interesuje samo konj?
I pored sve ironije bitno mi je da provedem vreme sa decom u igri. Ne bi trebalo da im ostane u sećanju samo kako sam lepo raspremala igračke. Bitnije je da se sećaju kako je lepo bilo kada smo se igrali.
Popdne kod nas protiče uglavnom ovako: mama i deca se vraćaju kući sa posla odnosno iz vrtića tj. škole. Deca žele da se igraju. Mama želi da popije kafu kojoj se toliko raduje. Pored toga ja bih najradije pročitala neki časopis ili proverila šta je novo na Facebooku. Možda i odigrala neku igru. Jednostavno neki momenat samo za mene samu. Ali onda se čuje: „Mama, hajde da se igramo“.
Iz perspektive moje dece pitanje je potpuno jednostavno i legitimno. Prema Kristininom shvatanju ja ne radim ništa. Sedim i prema tome imam vremena. U ovakvim slučajevima reagujem jednostavno: „Rado ću da se igram sa tobom ali me pusti samo momenat da popijem kafu“. Ova vremenska odrednica, samo da popijem kafu, je mnogo jasnija Kristini nego da sam rekla: „Za pet minuta“.
„U redu. Ja ću da poređam igračke u međuvremenu.“ Kristina rado slaže igračke u kolone. Ima svoj mali sistem a i Fili treba da dobije društvo. Smatram da igra sa decom ne bi trebala da mi bude teška tako da teram sebe da me igra zanima i da se dobro zabavljam.
U glavnom dopuštam kompromise, jer je njoj samoj najbitnije da se mama ili tata celim srcem igraju i da se raduju. Zbog toga se ne igramo sa lutkama već sa Kristininom omiljenom igračkom; Filijem.
Igranje određene uloge je moj spas. Ja sam postala MAMA-PONI. Krećem se na sve četiri noge, dopuštam da mi češljaju grivu, pletu pletenicu i brinem o svom poniju – Kristini. Vrlo često se raspoloženje popravi posle ručka. I onda mi mnogo lakše pada da se uživim u ulogu. Malo glupiranja i igranja nikome nije škodilo. Deca primećuju kada su roditelji celim srcem u igri i trude se oko igre ali i njih samih. Onda mnogo lakše prihvate kada posle nekog vremena najavite da je uskoro kraj sa igranjem. Onda jednostavno kažem: Mama poni mora u štalu da si nalakira potkovice. Ponekad je to vreme provedeno u igri sa njom inspiracija da napravi štalu sa svim plišanim igračkama i da nastavi da se igra sama. Ona onda slaže igračke kako želi, bez mojih mudrih saveta kako i šta da radi i na kraju je čak raspoložena i da sama raspremi igračke. Upravo mlađa deca se osećaju slobodnije da nastave da se igraju u blizini odraslih osoba. Pa čak i bez pogovora idu na spavanje.
napisala Jelena Panić
